Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, у недјељу 28. јула 2024. године, са више архијереја Српске Цркве Свету патријарашку Литургију, у храму посвећеном Светим Кирику и Јулити, у селу Велика код Плава. Тиме је молитвено обиљежена осамдесета годишњица од ужасног страдања православног живља у том мјесту, почињеног у Другом свјетском рату, а уз храмовну славу прослављени су Свети новомученици Велички и горњеполимско-ржанички, које је Српска Црква лику Светих новомученика прибројала 2017. године.
Патријарху је саслуживало више архијереја наше свете Цркве: Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско–приморски Г. Јоаникије, Архиепископ и Митрополит милешевски Г. Атанасије, Архиепископ мостарско-требињски и Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски Г. Димитрије, Епископ пакрачко-славонски Г. Јован, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Епархије загребачко – љубљанске Г. Кирило, Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије, изабрани Епископ диоклијски Г. Пајсије и изабрани Епископ јенопољски Г. Никон, као и бројно свештенство и монаштво, уз молитвено учешће многобројног народа овог краја и цијеле Црне Горе, који поштују и његују сјећање на невину жртву православних житеља, страдалих у Велици и Горњем Полимљу, на данашњи дан 1944. године.
Обиљежавању осамдесете годишњице од свирепог покоља недужне дјеце, жена и стараца из Велике и ближе околине, почињеног од стране фашистичко-балистичких злочинаца из дивизија „Принц Еуген“ и „Скендербег“, када је за два сата убијено, заклано и живих у ватру бачено, према још увијек непотпуним подацима, више од 500 дјеце, жена и стараца овог села и најближе околине, присуствовале су представници дипломатског кора и истакнуте личности из политичког и друштвеног живота у Црној Гори.
Након Литургије, Владика будимљанско-никшићки Г. Методије поздравио је Патријарха, Епископе, свештенство, госте и сабрани вјерни народ,
„Ваша Светости, добро дошли у свету Црну Гору српску Спарту, добро дошли у Епархију будимљанско-никшићку Светим Георгијем и Савом освећену и облагодаћену, тамо ђе се српски крсташ вије, посмрчета косовскијех рада, а сокола ђе слобода грије од тужнога Видова и Велика дана. Добро дошли у Епархију будимљанско-никшићку Светог Василија што нам земаљским збором светиње и олтаре брани да закрили српство Црном Гором од небраће и преуми зле господаре. Добро дошли у Црну Гору часног, христоносног рода српског. Нека Бог да да ова посјета Ваше Светости Епархији будимљанско-никшићкој буде нова нада новог доба за Црну Гору, доба у ком ће се мучеништво и жртва, пјесма и патња њене дјеце спојити у сложну и дивну хармонију са вјером и умљем на корист Црне Горе, на дику и понос цијелог српства“.
„Браћо архијереји, народни прваци, предсједниче народне Скупштине Црне Горе, министри, представници Владе Црне Горе, представници Владе Србије и предсједника Србије, који сте дошли овдје, Ваше екселенције амбасадоре Руске Федерације и Републике Србије, драга браћо и сестре, градоначелници општина.
Кад рече Господ: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити; све како је писано, речено и проречено тако се и догодило. Син Божји ушао је у страшну драму овога свијета да својом смрћу очитује своју љубав према роду људском,а васкрсењем потврди пут васкрсења свега потомства Адамова. Велика је мјесто велике људске трагедије, најцрњи пад човјеков и отпадија од Бога. То, нажалост, није једина Христова и Савина жетва у нашој прошлости, али је пресјајна и јединствена, чистилиште савјести свих покољења до краја свијета и времена. Велика је наша народна Голгота, али у исто вријеме наше народно васкрсење и духовно и морално, баш као и Косово и Велика нас је учинила великим народом. Зато је Велика управо велика, превелика и пресвета од свих, и од ових Светих мученичких душа освећена су тијела њихова, а од светих тијела њихових освећена је сва земља ова“, казао је Владика Методије.
Поручио је да у овај Свети Великдан, као на Видовдан, треба сви да се сјете мрака који је тог дана освануо српској дјеци.
„И на светој земљи овој нека се сви поклоне светим душама крстоносних страдалника и мученика наших. Нека из дубине срца и савјести сагледају сви ову страшну и превелику трагедију да би је ум људски умио и могао објаснити. Како би рекао некада Свети Владика Николај Велимировић у Лондону: Има један храм и већи, и љепши, и врједнији и светији од овог вашег прелијепог и пребогатог храма – храм саздан од лобања и костију мог народа који се диже небу под облаке. А ти народе српски, не клони. Трајао си вјековима и подносио муке свакојаке. И Христос је морао поднијети патње за истину и слободу, али је Христос васкрсао и дао нама и цијелом свијету залогу да ће правда увијек побиједити! Славимо Васкрс Христов, јер је Васкрс Његов јемство нашег спасења!“.
„Ваша Светости, „све Душана земље што су биле, духовном се Престолу Српске цркве поклониле! А Ваш златни грб пољубио сваки Срб! С мора до Дунава, опет Српство мило, с Вашом Светости у Христу – једно било! У јединству жељну народа српскога, под крилима златним орла ловћенскога биће свакој патњи крај, а по свему српству рај!“, рекао је Епископ Методије.
Његова Светост Патријарх Порфирије казао је у својој проповједи да после „ових дубоких, садржајних, надасве истинитих ријечи, ријечи љубави Владике Методија, могао би да каже само Амин, а та ријеч, додао је Патријарх, у српском језику значи: Нека тако буде или Тако је!
„Не бих имао шта да додам и најбоље би било да кажем само Амин заједно са свима вама, али, опет, због љубави према Господу и љубави Владике Методија, свештенства и монаштва и свих вас, који сте дошли овдје дужан сам у најмању руку да се заблагодарим Једноме у Тројици великом Богу и Спаситељу нашем што нас је сабрао овдје да потврдимо и покажемо да смо народ Божји, да смо Црква Христова, да смо једно у добру, у врлини, у вјери, Христом и у Христу, и да смо једно независно од тога да ли нас дијеле географске, социјалне, психолошке, па и политичке и сваке друге границе, јер све те границе имају свој почетак у историји, али имају и свој крај. Црква као тијело Христово, као небоземни организам нема и не познаје границе. Управо због Цркве и Црквом због Христа и због вјере светосавске и православне једно смо гдје год да смо. Један смо народ светосавски, православни Христов народ, српски народ, али баш зато што смо један Христов народ, народ Цркве за коју нема границе чак ни између неба и земље, историје и метаисторије, једно смо и са свим нашим браћом и сестрама, оцима и праоцима који су пострадали и из овог свијета отишли гдје год да њихове мошти и кости почивају. Једно смо са прошлошћу, једно смо сада, једно смо и у будућности. Једно смо у вјечности“.
„Баш зато што смо једно и што смо један народ али изнад свега што смо народ Светог Саве, а то значи Христов јеванђелски народ, наш закон јесте Јеванђеље Христово, и зато јесмо народ слободе, слободарски народ, јесмо и народ мира, јесмо и народ отворен који без комплекса и страха, кад год зна ко је и шта је, кад год је свјестан себе, ступа у нормално људско општење са свима који су други и другачији. Баш зато што је Јеванђеље наш темељ и корјен, баш зато што нас је Свети Сава крстом благословио, ми као народ Христов све што желимо себи, желимо и другима и све што не желимо било коме, не желимо никоме другом. Ево то смо, овдје сабрани, тога смо потпуно свјесни, јер иако постоје политичко-географске границе ми смо подно Пећке Патријаршије, заправо у самој Пећкој Патријаршији којом мислимо, којом говоримо и нашим венама тече крв коју покреће Пећка Патријаршија“.
„Када смо то што јесмо, када знамо ко смо онда смо светосавци, онда смо Христови, онда смо своји, али можемо бити и у заједници љубави, међусобног поштовања, разумијевања са свим и сваким. Кад нисмо то онда нисмо ништа. Свети апостол Павле каже: Вјером свети искусише поруге и шибања, па још окови и тамнице, камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше. Они, којих свијет не бијаше достојан. И у радости смо дошли овдје, имајући ове ријечи апостола Павла на уму, јер ова новозавјетна слика прије равно 80 година, на мјесту на којем стојимо, дословно је спроведена у дјело. Ево нас, Високопреосвећена и Преосвећена браћо Архијереји и сви, браћо и сестре, благовјерни народе Божји, на страшној голготи светосавског народа, ево нас овдје у овом живописном простору ове љепоте Свевишњег, ево нас на једном камичку мозаика голготе и голгота нашег народа, јер гдје год да смо били, готово свако брдо је својеврсни крст и, на неки начин, голгота нашег народа, али истовремено и љепота Свевишњега оних којих свијет не бјеше достојан, најприје Свети мученици Кирик и Јулита, којима је посвећен овдашњи храм, а онда и Свети новомученици Велички и Горњеполимски, који крвљу својом натопише и освешташе ову земљу“, бесједио је Патријарх Порфирије, наводећи да су их они сабрали данас у Велици на службу Божју.
На данашњи дан 1944. године, указао је Патријарх Порфирије, у Велици и околним селима и засеоцима извршен је небивали злочин над нашим голоруким, недужним народом, старцима, женама и дјецом.
„За само два сата крвник и сабрат му по ханџару, како је накнадно утврђено, поклали су, побили на разне, монструозне начине и спалили 564 лица, при чему овај број није коначан, од тога 174 дјетета од 15 година па наниже. У том бесомучном пиру једанаесторо дјеце извадили су мајкама из утроба. До тада овај чудесни предио, испуњен пјесмом, дјечјом грајом и животом постао је аветни мук, преобратио се у гробну тишину. Због њих смо се сабрали данас, због својих душа смо дошли, због будућих нараштаја смо се окупили овдје да у свом срцу, уму и крвотоку зановимо и освјежимо сјећање на Свете Великомученике који су промислом Божјим праслика овдашњег страдања недужне дјеце и мајки и беспомоћних стараца, кривих само зато што су били православни и што су били Срби“.
„Сабрали смо се да се Богу помолимо, а не да коме судимо и, не дај Боже, ми осуђујемо. Невини страдалници су непријемчиви за зло и они су незалазне звијезде духовног неба, а злочинци, егзекутори су сами себи пресудили да заврше и на сметлишту историје и у тами нечовјештва. Окупили смо се, дакле, да јеванђелским вриједностима, које су својим животом посведочили данашњи мученици Христови из рода нашег дамо додатни подстрек и усмјерење сопственом животу, д ау овом страдању сагледамо провалију људског пада, бездан каиновске братомржње и у том болном искуству, пуна срца запјевамо пјесму живота и бесмртности: Христос васкрсе. Зато што из зачараног круга питања зашто је такво и толико зло морало да се деси, нема одговора, нема излаза које се темељи на обичној људској логици. Нема излаза без Њега, без богочовјека Христа јединог под капом небеском, невиног страдалника, ни са ким изједначивог Мученика. Само Он, вјера у Њега, нада и љубав ка Њему и јединство и наша слога које из тога извире могу да нас поврате себи, да нам открију тајну исправног људског живота на земљи“, поучавао је Његова Светост.
Љубити Бога, љубити једни друге, љубити ближњег, када то испунимо, нагласио је Патријарх српски Порфирије, да волимо сваког, ма ко он био и ма како се звао, на крају шта год нам чинио, да, попут Христа из дубине бића исповједимо, оно крсно, вјечно: Оче, опрости им, јер не знају шта раде.
„Сами себи су судили, пресудили и себе осудили. Звјерско лице Другог свјетског рата, чији су кључну, срамну улогу на нашим вјековним просторима одиграле фашистичке слуге, на овом и оваквим мјестима у доброј мјери се разоткрива. Молитвеним сјећањем на свјетлост дана износи се утамничена и болна истина о невиђеном страдању нашег православног српског народа у комунистичкој Југославији, страдању и сјећања која су, заправо, плански била измјештена у простор непожељних тема и сферу која на дугорочном плану обезбјеђује заборав. Италијански окупатор је почетком рата на простору андријевичког среза од наших комшија и земљака, муслиманских добровољаца формирао тзв. муслиманску милицију као војну организацију која се капитуалцијом Италије брже-боље потчинила нацистичкој Њемачкој према чијем сценарију је управо ова фашистичка формација извршила најмасовније и најмонструозније злочине о којима данас говоримо“.
„Свако поље, шума, поток, ливада, кућа и кућиште Велике и Горње Ржанице са селима: Трепча, Грачаница, Луге, Сеоце, Ђуричкова ријека, Трешњево, Ђурићи уз читаво Горње Полимље, Плав и Гусиње нијемо, али непобитно свједоче о злочину пред чијим размјерама остајемо без ријечи и даха. А када бол реално запријети да нас повуче на дно безизлазног амбиса за нас хришћане нема поузданијег начина да изнађемо прихватљив одговор и спасоносно решење од чудесног усклика оног који служи свету Литургију, пред окупљеном заједницом вјерних и вели: Горе имајмо срца и нашег одговора: Имамо их у Господу. И то у Христу Господу, апсолутно невином Страдалнику и Побједнику каквог је историјско трајање само у Његовој личности упознала. Тиме су Велички јунаци налик Њему Сину Божјем нас ради распетом и васкрслом из мртвих. И тада на Велики петак Велике нису наши страдалници били сами, Он је био са њима, Он их је кријепио да часно издрже и пређу из пролазног у вјечно, из смрти у живот. То чини средишњи дио Литургије у којем благодаримо Богу за живот који нам је даровао, за дар постојања нашег и свих које волимо, као и читавог свијета“, казао је Патријарх српски.
И данас, и на свакој светој Литургији молимо се, по његовим ријечима, за знане и незнане, живе и преминуле, а нарочито невине страдалнике чији глас крви вапије и на Небо и ка нама, увјеравајући нас да пред Богом нема мртвих.
„Пред стратиштима какво је ово на којем стојим, изнова схватамо да невине жртве и њихово мучеништво за нас нису крик пораженог, израз слабости него усклик побједника и доказ снаге Божје у људима. Зато је, осим комеморативних сјећања на страдалнике, неопходно молитвом њих саме укључити у токове садашњости, у наше животе, јер су бесмртни, јер су дјелатни. Тад се наш бол преобраћа у снагу, а туга у радост. Само тада ми живимо и имамо пуну одговорност пред нама самима, пред невино пострадалима и пред будућим нараштајима. Искључиво тиме можемо разумјети жртву оних којих свијет не бјеше достојан и схватити зашто љубав ка Богу и ближњем нема алтернативу и зашто је она извор живота којем неће бити краја“.
„Молећи се мученицима Светим величким и горњеполимским да нам дају вјеру, снагу, међусобну љубав и разумијевање, да нам отворе очи да будемо једно у вјери, у Христу. Радујем се што смо се овдје сабрали и што сваки пут, кад долазимо у Црну Гору, вашом љубављу, вашом снагом, вашом вјером одемо обновљени и оснажени са жељом да опет и опет се враћамо овдје и да се заједно, грлећи се, љубећи се у Господу, радујемо се једни другима и Њега Једног у Тројици Бога Оца и Сина славимо заједно са Светим мученицима величким и свим из рода нашег“, поручио је Патријарх српски Г. Порфирије.
Епископ Методије је, у знак љубави и поштовања Епархије будимљанско-никшићке клира и вјерног народа, Патријарху Порфирију уручио на дар жезал, који је симбол духовне власти.
На крају Литургије одслужен је мали помен, а освештан је преломљен славски колач. Домаћини овогодишње славе је братство Јокића, а дио колача и обавезу за наредну годину преузели су: надлежни парох о. Миленко Ралевић и братство Радуловића.
Након свете службе Божје приређена је трпеза љубави и пригодан програм.
Академик Јован Делић, потпредсједник Матице српске, који је годинама био организатор и учесник програма, којима се обиљежава страдање житеља у Долима у Пиви, обратио се бесједом, насловљеном „Христолике ране и страдања Пиве и Велике“.
„Браћо и сестре по христоликим ранама и страдањима, чије печате носимо на души прије него што смо се родили, пуних осамдесет година, и чији печат су на нашим гробљима, масовним и појединачним, на зидовима наших изгорелих кућа и штала, у којима су убијени и спаљивани наши преци, наши рођаци, наши пивски и велички новомученици, на кући Џудовића у Плаву, која је била претворена у логор, највећма за дјецу, у којој су дјеца од глади и изнемоглости умирала, или чак убијана, њих тридесет шесторо пострадалих, на пећинама, шумама и њивама, куда су се наши мученици скривали и гинули, чије печате христоликих рана и страдања препознајемо и на црквама подигнутим њима – тим нашим жртвама – у част и славу, и у Пивским Долима, и овдје, у Велици, на летећој Његошевој капели, која се тићи и умножава по цијелој Црној Гори“, казао је Делић, напомињући да му је част да се на овом страдалном и светом мјесту обрати „у име светородне Пиве и Пивљана на овом светородном мјесту, које су светородном учиниле свете, мученичке жртве“.
„Захваљујући дводеценијским најдубљим молитвама и поменима доскорашњег Владике будимљанско-никшићког, садашњег Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, његовог свештенства и вјерног народа, захваљујући милости и спасоносном крилу Српске православне Цркве и њенога Сабора, ми данас прослављамо и пивске и величке мученике као светитеље, с вјером и надом у Васкрсење и у живот вјечни. Не окупља се сваки дан, нити на сваком мјесту овакав букет светих, високопреосвећених и преосвећених крунисаних глава. Зато, опростите мени недостојном што ћу упутити захвалност и честитке Владици Методију што је данас, на жртвеном мјесту, у Велици, окупио оволико високодостојних крунисаних глава, са Свјатејшим српским Патријархом, да предводе свенародну молитву Светим христоликим Величким жртвама и мученицима“, рекао је академик Делић.
Величани су, оцијенио је Делић, први косовски збјег, косовска крајина, и увијек су први осјетили све несреће које су погађале Косово и Метохију; цио овај крај био је први на удару кад год би се затресли Косово и Метохија, када би се, са страним подстицајем, актуализовао концепт Велике Албаније.
„То се најбоље види по патњама и жртвама које сте поднијели и страдањима која су вас погодила, нарочито од 1941. до 1945. године, а највеће патње и страдања задесили су вас на данашњи дан 1944. године. Три пута сте, са цијелим овим крајем, спаљивани и до темеља разарани, харани и уништавани: 1941, 1943. и 1944. године. Дјечји логор смрти постојао је овдје и у Јасеновцу. Али и из пакла, Бог понеко дијете избави, па су Марко Кнежевић и Вујадин Оташевић стасали до знаменитих универзитетских професора, који нам данас свједоче како је било јести пуноглавце из одбачених конзерви и скроб од зелених шљива величине бадема, и на томе преживјети“, рекао је Јован Делић.
Указао је на то да су злочини, почињени над народом Пиве и Велике, међусобно поредиви по сличности.
„На њима је исти печат „Принц Еуген“ дивизије, у чијем су саставу биле наше и ваше комшије. У Пиви је на превару примамљено, данима стрпљиво скупљано становништво почетком јуна 1943, уз обећање издавања личних исправа, реда и заштите пољских радова и припреме ливада за косидбу. Пивљани су опрезан и неповјерљив свијет; остао их је добар дио у збјеговима, али се скупило доста народа, углавном нејачи, жена и дјеце и нешто домаћина. Доведени су пред три долине, думаче 523 особе, гдје су већ били постављени митраљези. Сви злочинци су говорили српски, као и у Велици, мада су имали уза се понеког младог германисту, ангажованог као преводиоца“.
„Распоредили су жртве на дјецу, жене и мушкарце и побили их митраљеским плотунима тим редом. Мушкарци су остали посљедњи да највише пате, да знају да никакве побуне неће бити, јер ће цијела Пива бити побијена. Убили су прво 111-оро дјеце. „Принц Еуген“ дивизија наступала је од југоистока. Први масовни злочин починила је у Брезнима, па у Дуби, у Буковцу, затим у Рудиницама и Сељанима. У Пиви је, за десетак дана, побијено 1.200 душа. Сва Пива је, мјесецима, мирисала на гареж и паљевину и, први пут, на јединствени, неподношљиви мирис спаљеног људског тијела. Исто је било и код вас. За два сата је, на данашњи дан, страдало 564-оро цивилних лица; међу њима 174 дјеце млађе од 15 година и 11 нерођених беба. Исти мирис људске паљевине познат је и вама“, бесједио је академик Делић, поручивши на крају:
„Драга браћо и сестре, будимо захвални нашој Српској православној Цркви што је наше величке и пивске жртве прибројила међу Свете. И молимо се са нашим светим оцима, и Свјатејшим Патријархом, за „мир всјем“. То је наш литургијски поздрав свима“.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
