Српска Православна Црква о ВАСКРСУ 2025. године
ПОРФИРИЈЕ
православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Догађај Васкрсења Христовог, драга наша духовна децо, централни је догађај у целокупној историји људског рода и икономији нашег спасења. Он је основ, темељ и циљ, како наше вере у Бога, тако и нашега спасења. Јер ако мртви не васкрсавају… узалудна је проповед наша и узалудна је вера ваша, каже свети апостол Павле (уп. 1Кор 15, 13-14). Сви знамо да су се Господњи ученици разбежали и напустили Христа кад је Он био разапет на крсту и умро. Они су, наиме, очекивали Спаситеља који је бесмртан и који ће и њих ослободити смрти. Речи апостола: А ми смо се надали да је Он Спаситељ Израиља (Лк 24, 21), јасно ово потврђују. Међутим, Христос је умро и после три дана је васкрсао. По Васкрсењу Христовом, када се показао жив апостолима и онима који су били с њима, сви су се поново сабрали око Њега и посведочили да је Он умро и васкрсао и да је заиста Спаситељ света. То своје сведочанство су потврдили, дајући своје животе за Христа.
Васкрсење Христово потврђује чињеницу да је највећи проблем човека и целокупне творевине смрт. Смрт је последњи, највећи непријатељ творевине, каже Свети апостол Павле (1Кор 15, 26). Сваки човек, свестан тога или не, као и сва творевина, носе у себи смрт и страх од смрти, али и тежњу да смрт превазиђу и живе вечно. То се испољава на разне начине: кроз јело и пиће, природну репродукцију, стицање богатства, оснивање државе, развој науке и технике којом истражујемо природу, како бисмо у њој нашли лек против смрти, па све до негације другог поред себе, чак и кроз ратове и убијање других, борећи се за већу територију и независност од других. Па ипак, ништа од овога не може спасити човека и творевину од смрти. Штавише, овим се смрт само умножава. А ако смрт има последњу реч у историји, онда је све бесмислено. Међутим, Христос је васкрсао и сваком створењу је отворио пут у васкрсење. На који начин сваки човек и сва природа могу да превазиђу смрт?
Творевина може да превазиђе смрт и живи вечно једино у заједници с Богом у Христу посредством Светог Духа. Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом. Зато је Бог на крају стварања створио човека као своју икону, како би преко њега сва творевина остварила заједницу с Богом и живела вечно. Ово нам је најпре показао сâм Христос својим животом. Син Божји се оваплотио и постао савршени човек, као и ми, осим греха. Христос је читавим својим животом показивао да је везан за Бога Оца и да Му је одан, не само као Његов вечни Син, него и као човек. Није хтео да се одрекне Бога Оца за сва блага овога света (уп. Мт 4, 8-10). Чак ни по цену страдања и крсне смрти, Христос није хтео да се одрекне Бога Оца и љубави према Њему, а све ради љубави према нама и својој творевини. Наравно, Христова смрт је добровољна. Он је добровољно постао човек, узео нашу смртну природу у Своју божанску Личност да би нас ослободио од смрти, испуњавајући тако вољу Бога Оца. Бог је, наиме, стварајући свет и на крају човека као слободно биће, желео да вечни живот творевине буде плод заједнице Њега и човека, не само вољом Божјом, него и вољом и слободом човека, односно творевине. У противном, да је Бог на силу учинио вечно живим нас и творевину, наше постојање било би наметнуто, а тиме оно не би било радост већ мучење.
Бог Отац је показао неизмерну љубав према Своме Сину Христу и као човеку, а у Њему и према целој творевини, тиме што Га је Духом Светим подигао из мртвих (Дап 2, 24) и учинио Га Прворођеним из мртвих. То значи да ће Бог Отац у Христу и све нас и сву природу на крају историје васкрснути и ослободити смрти. На који начин може човек да оствари заједницу са Васкрслим Христом и тако превазиђе смрт?
На основу сведочанстава јеванђелиста, четрдесет дана по Свом Васкрсењу Васкрсли Христос се сусретао са својим ученицима и следбеницима (Дап 1, 3) у Литургији и то као Онај који служи (в. Лк 24, 30-31). Васкрсли Христос се открива у Литургији. После свог Вазнесења на небо, Васкрсли Господ наш Исус Христос је и даље, све до дана данашњег, увек присутан на Литургији. Међутим, по Вазнесењу на небо Он је Духом Светим и даље присутан овде, али сада у „другом обличју“, тј. у личности онога који служи Свету Литургију, тј. епископа (односно свештеника), који је икона Христа. Свети Игнатије Богоносац ово потврђује кад каже: Тамо где је епископ, тамо нека буде и народ, јер тамо где је Христос, тамо је и Васељенска Црква (Смирњанима 8). Тачније, Васкрсли Христос је присутан у историји као литургијска заједница. Отуда сваки човек који жели да превазиђе смрт и живи вечно, то може да оствари, постајући члан Свете Литургије кроз Крштење посредством Светог Духа. У Литургији човек остварује личну заједницу са Христом, остварујући личну заједницу са епископом и са свима онима који су чланови Литургије. Зато на свакој Литургији, драга наша духовна децо, а посебно у овај дан, славимо догађај Васкрсења Христовог из мртвих и Његово присуство међу нама и предокушамо опште васкрсење и коначну победу над смрћу. Када Христос поново дође у сили и слави, Он ће сабрати све народе око себе (Мк 13, 26-27) на једном месту и тада ће бити и коначни суд свету и остварење Царства Божјег, чега је Света Литургија икона и пројава сад и овде у историји.
Будући да је Света Литургија икона будућег Царства Божјег и вечног и истинског постојања човека и природе, први хришћани су свој свакодневни живот уређивали на основу литургијског искуства. Отац им је био Бог Отац, док су сви били браћа и сестре међу собом. Све што су имали, било им је заједничко. Често су се окупљали на Светој Литургији, приносећи Богу хлеб и вино, и тако Му захваљивали за живот и постојање, ишчекујући што скорији други долазак Христов у сили и слави и опште васкрсење. Православно литургијско искуство будуће заједнице с Богом Оцем у Христу, као и са свим осталим људима и целокупном природом посредством Светог Духа, следовали су многи у историји и после апостолâ и првих Христових следбеника, правећи цивилизацију на литургијским основама, тј. хришћанску цивилизацију, чији смо и ми као народ постали и остали део. Том литургијском начину живота, драга духовна децо, и ми данас треба да стремимо и да њиме живимо.
Међутим, човек наше савремене цивилизације свој живот је утемељио на себи самом, без Христа и без другог човека. Наша савремена цивилизација дефинисала је човека као мислећу индивидуу која приступа животу логички, одређујући на основу ње и сâмо постојање и зато ништа од онога што се не уклапа у људску логику не постоји за савременог човека или је, у најбољем случају, сумњиво и бескорисно. Отуда је савремени човек постао и атеиста, јер се Бог и његово постојање не могу схватити људском логиком. Човек савремене цивилизације, схватајући себе као индивидуу, не потребује другог човека и заједницу с њим да би постојао, већ својим умом и умним силама одређује себе као постојећу личност на основу самосвести, тј. мисли о себи. Изрека философа: Мислим, дакле постојим, ово и потврђује. И онда кад савремени човек остварује заједницу са другим човеком, то не чини кроз лични и физички контакт, како нам то показује Литургија, већ преко интернета и друштвених мрежа. Савремени човек у другом човеку, а самим тим и у Богу као другом, види свога непријатеља који му ограничава слободу и угрожава његово биће. Отуда је човек савремене цивилизације почео да ствара и једнонационалне државе и да се дели од других, сматрајући друге непожељним и непријатељима. Овакво схватање постојања је резултовало невиђеним катастрофама и изазвало два светска рата са огромним страдањима. То се наставља и у данашње време, чега смо сви ми сведоци. Пример за то је страдање нашег народа на Косову и Метохији од локалне албанске власти, која протерује Србе са њихових вековних огњишта, а оне који остају свакодневно малтретира, желећи да створи своју државу на српској територији освештаној мученицима и подвижницима, као и мноштвом српских православних цркава и манастира. Боље би било, међутим, за све који живе на овом простору, али и за све људе широм света, да живе у миру једни са другима, поштујући једни друге и помажући једни другима у свакодневном животу. Јер земаљско је за малена царство.
Ми као црквени Божји народ, драга браћо и сестре, треба да се супротставимо овом индивидуалистичком начину живота, живећи по примеру апостолâ, подвижникâ, мученикâ, тј. по примеру литургијског начина постојања Цркве. Ово, наравно, не значи позив на враћање у прошлост и њено копирање. Евхаристија као икона будућег Царства Божјег је неисцрпни извор и инспирација за увек нова стваралаштва на свим животним пољима, почевши од свакодневног нашег живота, породице, друштва па до науке и уметности. У заједници слободе са Христом и другим човеком, како то показује Литургија, човек предокуша своје истинско постојање. Једино у заједници слободе, љубави са другим човеком и Богом, човек постаје апсолутна и непоновљива личност. У тој заједници љубави с другим и читава природа и све што је око нас нам је драго и драгоцено. Литургија нам, такође, показује да нам је природа, коју приносимо у виду хлеба и вина, дата од Бога да од ње живимо, али и да је чувамо и приносимо Богу, јер је и њу Бог створио да постоји вечно. Ако природа престане да постоји, а ми смо је данас довели до руба пропасти, израбљујући је ради нашег индивидуалног уживања, престаћемо и ми да постојимо јер смо део природе.
Са великим болом, доживљавајући трагику ратних страдања, широм света, а дубоко свесни опасности од размирица и дубоких неспоразума које су захватиле и нашу земљу и крајеве, као Црква не можемо да упутимо другачију поруку од ове: литургијски начин живота, једини је суштински одговор на ове проблеме. Ово важи за све па и за нас црквене људе, јер нико није без греха. Овај и овакав начин живота, што је најважније, донеће нам победу над смрћу и живот вечни, али и боље и праведније друштво. Овакав начин живота, међутим, захтева и спремност на жртву, јер свет још увек лежи у злу које ће бити присутно и активно све док Христос поново не дође, укине зло и смрт и успостави Царство Божје. Ми људи, пре другог и славног Христовог доласка, сами својим силама, нећемо никад створити савршено друштво, тј. Рај на земљи. Зато снажно позивамо све актере друштвеног живота да, ради добра и напретка народа, граде мир, међусобно поштовање и дијалог.
Претачући црквено, односно литургијско искуство у свакодневни живот, не треба да заборавимо Свету Литургију као догађај и учешће у њој. Живети подвижнички и хришћански без учешћа у Светој Литургији није довољно да бисмо превазишли смрт и живели вечно. У Литургији се сусрећемо са сâмим Васкрслим Христом (Лк 24, 30-31) и сједињујемо се са Њим и са свим људима који су се с Њим сјединили, као и са свом створеном природом, кроз Свето Причешће. Тиме предокушамо будуће Царство Божје, опште васкрсење и победу над смрћу. Истовремено, служећи Литургију и живећи литургијским етосом ми ћемо, драга браћо и сестре, на најбољи начин преносити свету у коме живимо веру у Васкрслог Христа и у опште васкрсење као победу живота над смрћу. То ће бити наша проповед о Васкрсењу и вечном животу, које нам је Христос завештао, не само кроз речи, већ и кроз наш начин живота, док поново не дође у сили и слави и успостави Царство Божје.
Зато, служећи данас Свету Литургију са посебном радошћу, са вaсцелим нашим народом, посебно са нашом браћом и сестрама на Косову и Метохији, благодаримо Једноме Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, за све оно што је учинио и што ће учинити за нас и наш вечни живот, и поздравимо се међу собом, и поздравимо све људе добре воље, радосним поздравом:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2025. године.
Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ
Архиепископ сарајевски и Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ
Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ
Архиепископ сирмијски и Митрополит сремски ВАСИЛИЈЕ
Архиепископ и Митрополит бањалучки ЈЕФРЕМ
Архиепископ и Митрополит будимски ЛУКИЈАН
Архиепископ вршачки и Митрополит банатски НИКАНОР
Архиепископ новограчаничко-чикашки и Митрополит средњезападноамерички ЛОНГИН
Архиепископ торонтски и Митрополит канадски МИТРОФАН
Архиепископ новосадски и Митрополит бачки ИРИНЕЈ
Архиепископ стокхолмски и Митрополит скандинавски ДОСИТЕЈ
Архиепископ и Митрополит жички ЈУСТИН
Архиепископ и Митрополит врањски ПАХОМИЈЕ
Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски ЈОВАН
Архиепископ пожаревачки и Митрополит браничевски ИГЊАТИЈЕ
Архиепископ и Митрополит зворничко-тузлански ФОТИЈЕ
Архиепископ и Митрополит милешевски АТАНАСИЈЕ
Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки ГРИГОРИЈЕ
Архиепископ и Митрополит рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Архиепископ и Митрополит крушевачки ДАВИД
Архиепископ ромулијанско-зајечарски и Митрополит тимочки ИЛАРИОН
Архиепископ и Митрополит нишки АРСЕНИЈЕ
Архиепископ сиднејско-велингтонски и Митрополит аустралијско-новозеландски СИЛУАН
Архиепископ задарско-шибенички и Митрополит далматински НИКОДИМ
Архиепископмостарско-требињски и Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски ДИМИТРИЈЕ
Архиепископ лосанђелески и западноамерички МАКСИМ
Архиепископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ пакрачки и славонски ЈОВАН
Епископ швајцарски АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО
Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ
Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ
Епископ шабачки ЈЕРОТЕЈ
Епископ париски и западноевропски ЈУСТИН
Епископ лондонски и великобританско-ирски НЕКТАРИЈЕ
Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ умировљени славонски САВА
Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ умировљени нишки ЈОВАН
Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН
Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН
Викарни Епископ марчански САВА
Викарни Епископ хумски ЈОВАН
Викарни Епископ хвостански АЛЕКСЕЈ
Викарни Епископ новобрдски ИЛАРИОН
Викарни Епископ липљански ДОСИТЕЈ
Викарни Епископ топлички ПЕТАР
Викарни Епископ јенопољски НИКОН
Викарни Епископ моравички ТИХОН
Викарни Епископ диоклијски ПАЈСИЈЕ
Викарни Епископ костајнички СЕРАФИМ
Извор: Информативна служба СПЦ