Трећа недеља Великог (Часног) поста, Крстопоклона, ове године је дошла на дан када наша Света Православна Црква прославља и молитвено се сећа на Светих Четрдесет Младенаца Севастијских, 22. марта 2020. године. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су пријепољски свештеници Владо Лазић и Горан Крстић као и протођакон Никола Перковић и ђакон Иван Савић.
У временима када је Црква Христова али и цео род људски суочена са опаким невидљивим непријатељем који разара људско здравље Епископ Атанасије је указао пре свега на оне који се у овим тешким данима, свако на свој начин, боре да заштите људе: – Много је оних који се активно боре против тог непријатеља људског здравља. Свако се бори на свој начин. Ту борбу која је за добро човеково Црква благосиља, али, да ли има нешто што се посебно очекује од Цркве? Да ли има нешто што Црква сама може допринети, нешто посебно, нешто оригинално, нешто што је њено? Ја кажем да Црква има нешто посебно, нешто што никакве друге службе немају. Црква има нешто најјаче, најважније, најбитније, нешто одлучујуће. О томе Црква говори сваке своје службе Богу, нарочито сваке недеље на свакој Литургији. А међу недељама посебно се издваја ова која се зове Крстопоклона.
– На средини нашега храма налази се Часни Крст Господњи, на коме је распет Господ наш Исус Христос, налази се подсетник на то јединствено што има Црква. Овај Крст нас подсећа да је борба у роду људскоме вођена и раније, и то за човека, за цео свет, за род људски. Вођена борба за људско здравље и људско спасење. Овај Крст нас подсећа да има неко јачи од нас, неко ко нас воли, неко ко нас никада не оставља, неко коме је увек стало до нас, неко ко увек може да нам помогне, да нас исцели. Неко ко се бори за нас, у свим борбама, у свим биткама – Господ наш Исус Христос, Бог, Он нас воли.
– Данас смо слушали како је Он говорио својим ученицима: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе, узме крст свој, и за мном иде. И не треба се плашити идења за Господом због свих тих непријатности које нас сналазе, због свих страдања, јер идући за Њиме идемо скроз, потпуно. А то значи да из наших страдања излазимо као победници, јер са Њиме све то пролазимо. Страдања на овом простору на коме живимо свакако ће бити, она се не могу избећи. Само је питање, на који начин их прихватамо, како се према њима односимо, а баш то је кључно, то је пресудно. Ми не морамо страдања да гледамо са страхом јер је са нама Онај који је показао да нас воли и да нас никада не оставља, и Који се показао да је јачи од свих тих страдања. И Који је рекао на свршетку свога дела: Ево, Ја сам са вама до скончања века.
Оваквим утешним речима обратио се Епископ Атанасије свима вернима Епархије милешевске, али и свима другима који имају поуздање у Господа нашега Исуса Христа, победитеља сваког непријатеља рода људскога и нашег Заштитника, Спаситеља и Искупитеља.
Владика је затим подсетио на оне које Црква на данашњи дан прославља, који су успели са Христом, који су се у својим страдањима показали победници, исто као и Он. Подсетио је на Светих Четрдесет мученика Севастијских, на Светих Четрдесет два мученика Момишићка и на све друге мученике: – Зашто Црква слави ове мученике, зашто слави њихов спомен, зашто се подсећамо на њих? Зато што су они сместили у себе, вером својом, и самог Господа Христа и силу Његову. Вером у Господа Христа ми прихватамо, отварамо врата, и сили Његовој да буде са нама, да буде у нама.
Беседу Епископа Атанасија можете послушати овде: