На дан молитвеног прослављања Преподобне Матроне Солунске, 9. априла 2020. година, на монашком гробљу манастира Дубочице сахрањена је игуманија Магдалина (Савковић), дугогодишња настојатељица ове обитељи.
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Атанасија, Литургију Пређеосвећених дарова служили су настојатељи Светотројичко-пљеваљске обитељи и Светоархангелског манастира у Ђурђевића Тари, протосинђели Владислав и Зосима. У чину монашког опела свештеномонасима су саслуживали свештеници Архијерејског намесништва пљеваљског.
О подвижничком и страдалном животу мати Магдалине говорио је архијерејски намесник пљеваљски, протојереј-ставрофор Саша Јањић.
У Господу коме је верно служила преко 50 година, Mати Магдалинa је уснула на дан Сабора Светог Архангела Гаврила, 8. априла 2020. године.
Мати Магдалина је рођена 1945. године у селу Прибељци код Шипова. У манастир је отишла 1964. године. Замонашена је 1968. године у манастиру Пакри где је провела 27 година. У Милешевску епархију је дошла 2002. године и постављена за игуманију манастира Милешеве. Године 2003. је премештена у манастир Дубочицу код Пљеваља.
Вечан ти спомен, блаженства достојна незаборавна мати наша Магдалино!
+ + +
Архимандрит Гаврило, игуман манастира Лепавина, водио је са мати Магдалином разговор 2000. године, у ком је она причала о свом дотадашњем животу. Са интернет странице манастира Лепавина преносимо тај текст у целости:
Разговор архимандрита о. Гаврила са игуманијом манастира Свете Ане мати Магдалином
Једна од светиња која већ неколико стотина година нашем народу у Хрватској осветљава уски пут ка Богу и пружа му духовну утеху јесте и манастир Свете Ане код Дарувара. Смештен је на веома лепом месту: са јужне стране га опасује висока букова шума на падинама брда званог Светоанско било, а са северне се пружа плодна долина кроз коју тече река Илова.
У току богате историје манастира, који потиче из 1412. године, било је раздобља духовног и материјалног процвата, али и раздобља запуштености, пустошења и пропадања. У ово наше време се у тој богомољи под окриљем њене заштитнице св. Ане ипак узносе молитве Богу и горе кандила пред светим иконама. На духовној стражи је мати Магдалина, која је током свих ратних година – изузевши осам месеци проведених у избеглиштву – била у манастиру и одржавала га. Њеним непоколебивим стајањем то се духовно огњиште нашег народа, макар и тињало, ипак није угасило, па јој је за усрдни труд и ревност Његово Преосвештенство епископ славонски Г. Сава доделио чин игуманије. Црква и конак су доста руинирани и чекају своју генералну обнову. Кров цркве је у веома лошем стању и захтева што скорији поправак.
Није боље ни са кровом конака, за чију су обнову – барем ону најнеопходнију – добротом Душанке Пешикан из Цириха ипак нађена средства. Услови за остварење тог поправка створени су након доласка преосвећеног Г. Саве за епископа славонског, па је њен милодарни прилог архимандрит о. Гаврило, игуман манастира Лепавине, предао надлежном архијереју. Том приликом, посетивши манастир Свете Ане, о. Гаврило је са мати Магдалином обавио и разговор за часопис „Пут, Истина и Живот“.
Мати игуманијо, да ли бисте нас најпре укратко упознали са вашим досадашњим монашким путем?
– Рођена сам 7. фебруара 1945. године у селу Прибељци код Шипова. У манастир сам отишла 1964. године, и то у манастир Моштаницу, а 1966. сам дошла овде у Свету Ану. Била сам овде четири месеца, а затим ме је покојни владика Емилијан послао у манастир Пакру, код мати Евгеније. У том манастиру ме владика Емилијан и замонашио, 1968. године на Ваведење, и у њему сам провела 27 година, до овог рата. Кад је почео рат, отишла сам у избеглиштво, у Бањалуку, где сам остала око осам месеци. Онда ме је владика Лукијан вратио у манастир Свете Ане, а стигла сам са УНПРОФОР-ом. Дошла сам ту код мати игуманије Варваре (Божић), са нама су биле још бака Јована и сестра Рада. Након што се догодило оно искушење, онај инцидент, мати Варвара је отишла. Бака Јована се упокојила, Рада је погинула у саобраћајној несрећи. И сада сам остала сама…
Хоћете ли да нам испричате нешто о том искушењу које сте споменули?
– Било је то уочи Ђурђева дана, 1995. године. Ту смо биле нас четири: мати игуманија Варвара, ја, покојна бака Јована и покојна Рада. Ја сам заспала, а Рада није могла дуго да заспе и нешто је поправљала. Пробудило ме јако пуцање у близини, одмах од курузане. Тргла сам се из сна и, уплашена, упитала Раду ко то пуца. Она је одговорила да су дошли да нас поубијају. Скочила сам из кревета, а она је онда легла доле на под јер су почели да пуцају по кући и кроз прозор. Изашла сам на ходник и видела да гори вањско светло. Они су прво ушли у стару кућу и тамо су упалили светла. Видела сам их на тераси: пуцали су, викали: „Отвори!“ и лупали пушкама о врата. Ја сам ту била као избеглица, а помислила сам да би Рада можда неког могла да зна, па сам је дозивала. Она није могла тако лако да се подигне, али је дошла. Викали су: „Отварај“ Она је рекла: „Браћо, овде смо само нас четири жене, никог другог нема“. А они кажу: „Ништа те не питам, само отварај!“ Дотле су већ били разбили врата, па је она откључала и они су ушли, са пушкама, имали су чарапе на глави… Онда су кренули у собе, све редом. Мати игуманија је била закључана у својој соби, она није добро чула. Лупали су иконе, уперили пушке у нас: „Ми ћемо вас поубијати, дајте злато и ланчиће! Имате ли пушака?“ Ми смо рекле: „Ако Бога знате, ми то немамо“. Један је носио бомбу; стајао је код пећи и одмотавао неку траку, а кад сам ја видела бомбу, он је рекао: „Сада ћу ја све ово да дигнем у зрак“. Тада је дошла и мати из своје собе. Мислиле смо да нам је то крај, она је рекла: „Сестро, опрости!“ Ја сам казала: „Бог да прости, опростите и ви мени!“
Били су неке ствари на орману, они су то срушили, и онда се из друге собе појавила и наша бака Јована, јаукала је из свег гласа. Рекла сам: „Не дирајте ту баку, видите да је болесна“. Онда смо сви сели у једну собу; узели су моју ташну и однели у другу собу, истресли сва документа, мени рекли: „Дај новац! Тражи новац или ћемо те убити!“ Ја сам им рекла: „Имам 200 долара мојих и бакиних што смо добиле као избеглице, налазе се у плавој коверти, ако нађете носите“. Они опет: „Тражи новац или ћемо те убити“. Почела сам са њима да тражим, јер су све просули по соби. Нисам нашла… Ишли су и у цркву, сестра Рада им је отворила; тамо су њу претукли, са Часног Престола све порушили, крстове поломили, из ормара све одежде побацали… Вратили су се из цркве. И, онда се чуло неко чукање о врата, у ограду жељезну. Врата су ударила о жељезну ограду и ја сам им рекла да су то врата, а они кажу: „Нема ветра, нису то врата“. Уплашили су се, један од њих је рекао: „Нека часна прва иде напоље, онда ћемо ми за њом“. Рада је казала: „Немој, Магдалина, да идеш“. Почели су на њу викати, а ја сам рекла: „Пошто моје не иду ван, не идем ни ја, а ви полако идите, нема овде више нико него нас четири“. Они су онда запуцали у стану, и кроз прозор, разбили су стакло. Ја сам седела на каучу, мислила сам да ће ме убити, пролетео је метак, али ме није погодио. Онда су отишли… Сестра Рада је о свему јавила полицији. Полиција је дошла, брзо су их и пронашли. Ишле смо после на суд у Бјеловар, и неки су осуђени на затворску казну. Њиховим родитељима је било тешко, дошли су и рекли да ће све поправити. Али, мати игуманија се није усудила да то дозволи, плашила се. А они су хтели да поправљају…
Ви сте и после тог догађаја остале у манастиру?
– Да, остале смо ту. Почела је да долази полиција, УНПРОФОР… Није било нашег свештеника, па је мати звала жупника из Ивановог Села да би подигао ствари које су биле поразбацане са Светог Престола и проскомидије, и он је дошао… Касније, можда након три недеље, дошли су и конзерватори из Осијека, они су све записали… Ми смо се најпре бојале да ноћимо у конаку, па смо неколико ноћи преспавале у селу. Полицајци су нам онда рекли да не идемо у село спавати, да ће нас они чувати. Мати им је уступила кухињу, били су ту неколико вечери, и затим казали да нас више не могу чувати, да су добили наређење да иду. Али, долазили су с времена на време, питали имамо ли проблема…
Током овог рата Ви сте искусили и тешку избегличку судбину…
– То се догодило 1991. године. Тада сам била у манастиру Пакри, са сестром Љубом и баком Јованом; мати игуманија Евгенија се била упокојила. Сав народ се отамо већ био повукао; они су отишли 12. децембра, а ми смо у манастиру остале још шест дана. И наишли су онда неки људи из Борака, они су рекли да не идемо у село јер у њему више нема никога. Ја сам гледала у сестру Љубу шта ће она рећи, али она се тада није решила да идемо. Казали су нам: „Пребацујте се или у Бањалуку или у Србију, ако имате некога“. Још смо ту биле, и онда је рекла Љуба: „Само се од једне стране пуца, ту нема само једна војска. Ми не смемо овде да чекамо војску, сада морамо да идемо“. Казала је да је врло лоше сањала. И тако смо кренуле. Ишле смо пет-шест сати кроз непознате шуме. Пре тога смо питале једног лугара где ћемо изаћи ако будемо ишле борничким путем, а он је рекао: у Брањешци. И стварно смо изашле у том селу, које се налази лево од Пакраца према Пожеги. Она наша бака је све падала од умора. А ми смо још понеле и неке ствари, било нам је претешко. Кад смо изашле из шуме, чуле смо пуцање и виделе војску. Повикали су: „Стој! Руке увис!“ То је била све нека млада војска, и они нас питају да ли знамо ко пуца. Кажемо: „И ми чујемо да се пуца, али не знамо ко је“. Онда су нам они рекли: „Идите тамо у један дом, тамо ћете наћи познате, они ће вас сместити“. Нашле смо једног господина који је мене познавао, он нас је сместио у једну кућу. За нама су из Поточана дошле још неке избеглице, и оне су исто хтеле у ту кућу. А један је професор ту био, он је рекао: „Не можете ви с њима, оне морају имати мир“. Војска нам је понудила храну, али имали су мрсно јело, а био је Божићни пост. Баш смо бежале уочи Светог Николаја, мислим. Захвалиле смо им се и рекле да постимо. „Онда вам не можемо помоћи“, рекли су. А било је у тој кући хране, па смо саме себи припремале. Ту смо биле неколико дана, а онда је дошао један војник и рекао: „Спремите се и ноћас у 12 изађите тамо; ви ћете први ићи, а затим ће и војска“. Дошао је аутобус и покупио бакице. Тада смо кренуле за Бањалуку.
Најпре смо дошле у место које се зове Партизан, тамо су нам дали чаја, а неке су и негде сместили. Нама је жена из Кола српских сестара рекла да требамо ићи у цркву. Чекале смо, па су касније дошли она и један свештеник. Владика нас је послао у манастир Гомионицу и ми смо тамо отишле. Духовник сестринства о. Григорије, то је диван човек, он нам је рекао: „Сестре, док ја имам хлеба, ни ви нећете бити гладне“. Ипак, у манастиру Гомионици нисмо биле дуго, после само неколико дана отишле смо у Бањалуку и сместиле се у баракама са осталим избеглицама. Увек смо ишле у цркву… Бањалука је тада била препуна избеглица, али смо код људи наишле на разумевање.
Када сте се вратиле из избеглиштва?
– Вратиле смо се у осмом месецу 1992. године овде, у манастир Свете Ане, са УНПРОФОР-ом. Имале смо избеглички статус. Једно време је сестра Љуба била ту са нама, а онда је мати игуманија рекла: „Добро, вас две немате где становати, а Љуба има своју кућу“. И онда је она са УНПРОФОР-ом отишла у своју кућу. Била је жалосна што мора ићи, морала сам да је тешим: „Сестро Љубо, па идете у Дарувар, а не у Америку“. После нам је рекла да је тешко живела, да је од мишева отимала брашно, правила погачу… Било јој је тешко.
Ни вама није било лако. Да ли су вам у вашим тешкоћама помагали људи из села, да ли су долазили у манастир, питали за вас?
– Јесу, посебно кад смо тек дошле неки од њих су доносили брашно, неки би донели хлеб, и тако… Слабо и има народа, претежито су стари. Једни стари, други болесни, младих нема… Владика Лукијан нам је помагао и кад је већ био отишао, после рата. Послао би нам с времена на време помоћ преко митрополита Јована или свештеника. Да нам он није понекад тако помогао, не бисмо могле овде опстати и обрађивати земљу. Од те помоћи смо обрађивале земљу, и плаћале режије, и имале нешто за живот. И садашњи владика Сава нам помаже, често пута дође. Зове ме да идем са њим на Св. Литургију, каже да изађем међу народ, да ме људи виде, јер нада се да ће нека сестра да дође к мени у манастир. Добар је, воли све људе, али некако највише монаштво, чини ми се…
Има и друкчијих примера. Чула сам једном како неко сече манастирску шуму. Одем да погледам, и видим чика Саву, био је добар са мном. Секао је за једног човека чија се земља граничила са манастирском шумом. Тај газда који га је унајмио ми је казао: „Ја имам своју шуму, али сечем ову јер смета мојој њиви“. А није до сунчане стране, то је он само тако рекао. И насекао је троја кола дрва. Јесам тада била мало љута, али нисам му ништа приговорила, нисам му ништа директно рекла јер сам знала да је болестан на срце. И ето, још је кратко живео, умро је а да није ни потрошио та дрва… Или, дође један човек да купи кукуруз, одвезе две пуне приколице, па никад не плати. Рекла сам то полицији кад је била овде, они ме питају хоћу ли га тужити. Шта ћу га тужити? Нећу пропасти, даће Бог однекуд. Углавном, да ја никог не преварим; ако мене неко превари, то је његов грех.
Остале сте саме након сто је мати Варвара отишла из манастира?
– Да, кад се догодио онај инцидент, она је рекла да ту више никад не може спавати. Казала је: „Ја сам стара, а овде нема гробља. Идем међу своје“. Тако је решила да оде. Остала сам са баком Јованом. Она је била родом из околине Пакраца, а око 1970., већ као душевно болесна, дошла је у Пакру; од тада па до маја прошле године, кад се упокојила, бринула сам се за њу. Са њом сам 1994. била три месеца и у манастиру Ораховици, кад ми је владика Лукијан писао да одем и помогнем покојном игуману Милутину (Амиџићу). А овде, у Светој Ани, ми смо биле као туђе, зато што смо као избеглице дошле из другог манастира, из Пакре.
Игуманија тог манастира била је покојна мати Евгенија. Реците нам нешто о њеном животу.
– Мајка Евгенија (Станимировић) ме је примила у манастир Пакру. Била је веома побожна, много је читала духовна штива. У манастиру Пакри смо нас две читале правило, на причешће ишле у Бијелу, или је долазио о. Доротеј да нас причести… Она је рођена је у Сегедину, у Мађарској, а кад су њени одатле били протерани, живели су у Боботи и Дарди. Онда је она отишла у Македонију и из Македоније дошла у манастир Пакру, не знам баш тачно које године, 1957. можда. Кад је њен отац умро, дошла јој је и мајка, и она се замонашила у манастиру Пакри. Добила је име Софија. Обадве су сахрањене тамо на манастирском гробљу. Мати Евгенија се упокојила 2. новембра 1990. године.
Да ли желите, на крају, нешто да поручите читаоцима часописа „Пут, Истина и Живот“?
– Нека се увек уздају у Бога, нека увек чине добро, нека редовно иду у цркву. И кад би се нека сестра одлучила, па дошла овде у манастир… Да не замру наши манастири, него да има ко да пали кандила и свеће. Тешко ми је бити самој… Сестри Душанки Пешикан и осталим приложницима много хвала на прилогу, нека им Бог умножи сто пута толико колико су помогли. Можда ће по њеном примеру још неко да се нађе и помогне. Добро би било, јер нам кров у цркви прокишњава, и кућа је у лошем стању, све је већ дотрајало. И Вама хвала на часопису, кад ми је год тешко ја га читам. Видим да га и људи радо примају, и много смо Вам захвални.
Богу хвала на свему, и Вама на разговору… (разговор вођен за време Васкршњег поста 2000. године)
По договору и благослову надлежних епископа мати игуманија Магдалина је ове 2002. године премештена из славонске епархије у милешевску и постављена за игуманију манастира Милешева.