Епископ милешевски г. Атанасије служио у Манастиру Бањи код Прибоја

У седишту некадашње Епархије дабарске, установљене од Светог Саве, у манастиру Св. Николе у Бањи код Прибоја Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије началствовао је на литургијском сабрању у недељу 13. августа 2017. године. Епископу су саслуживали протојереј Спасоја Вујанић, парох новоприбојски, јеромонах Петар (Грујић), настојатељ манастира Бање и протођакон Никола Перковић. Светој чаши приступила је већина присутних благодарећи Богу на свему.

Поучавајући верни народ о прочитаном јеванђељском одељку о немоћи неверовања и моћи вере, Владика Атанасије је у надахнутој беседи између осталог рекао: „Био неки младић мучен болешћу, мучен злим духовима. У том болесном човеку треба да видимо свако од нас себе самога, јер све што је записано у светом Јеванђељу није записано случајно, него зато што треба себе тамо да нађемо. Дакле, као тај човек који је био и болестан и опседнут злим духовима који зло желе човеку, јер су га бацали и у ватру и у воду, у сваку невољу, тако се муче људи кроз целу историју: ако иду за некорисном, лажљивом науком, и ако живе на погрешан начин, по упутама не лекара Небеског него земаљских варалица, учитеља који дају погрешну духовну храну. И апостоли су покушали да помогну оном болесном човеку и нису успели. Онда зову Господа Христа и Он истерује нечисте духове из заробљенога, исцељује тог болесног и каже да се овај род изгони постом и молитвом, тј. чврстом приврженошћу Богу. Кроз молитву ми разговарамо, општимо са Богом, а у посту ми надилазимо своје слабости, надилазимо страсти и жудње и дајемо себе Богу. Значи, пост и молитва као највећа блискост Богу су пут да Бога низведемо у свој живот и да Он дејствује у нашем животу. А када он делује онда све невоље беже, и болести ишчезавају као магла а непријатељи гледају само куда ће побећи“.

„Нажалост, нису сви из нашег рода ишли за правим учитељем, нису ишли за Христом, видимо да и даље неки оклевају. Сетимо се да Господ призива и даље и зове све људе из нашег времена, са наших простора, зове их да се увере да је он добри учитељ, моћан да даје живот вечни, даје истину, светлост, радост. Он има и своје пастире, своје слуге које је послао да у Његово име проповедају. То су најпре били Његови апостоли, а после њихови настављачи, епископи и свештеници по благослову Епископа до дана данашњег. Свако у своме времену, својим способностима и у нашој Светој цркви код Срба је био дужан и учинио је свој део посла служења за Цркву. Наши преци у своме времену учинили су оно што су могли, наравно да су били и дужни то чинити, као и ми данас што смо дужни чинити. Ми се радујемо када видимо да су наши преци добро испунили своју службу, и дан данас ми стојимо у њиховим храмовима, које су они подигли. И они нису дали само храмове него и књиге, дали су знање из архитектуре, из медицине, из географије, историје, из свих врста уметности. Свако по своме дару унео је себе у Цркву, посветио себе народу, одужио се своме роду и племену у своме времену, говорећи да смо и ми призвани да у своме времену, по својим призвањима, способностима да учинимо што смо дужни чинити: данашњи лекари, професори, данашњи уметници, и они који цртају, који певају, који граде не само храмове, него и школе, болнице, сиротишта, путеве“.