„На Косову смо сви на испиту, једном тешком испиту, и они који сада живе тамо – Срби, Албанци, Горанци и сви други, држава Србија и цела међународна заједница. Велики песник и зове Косово ‘судилиште’. Полажемо испит пред собом, пред Богом, пред својим прецима, пред историјом, садашњошћу, прошлошћу и будућношћу. Желимо да овај испит положимо“.
Овако у ексклузивном разговору за „Блиц недеље“ говори владика милешевски Атанасије (Ракита) о најљућој рани српске државе, цркве и народа. Дотакли смо се других тема, али чини се да су све оне у вези са судбином Косова и Метохије.
На Косову су остали најхрабрији
„Када разматрамо питање Косова и Метохије, обично се осврћемо на мишљења и намере оних великих и моћних у свету. Али, ја бих подсетио да је најбитније знати Божије мишљење, Божије планове и намере, шта је Божији став по питању Косова и Метохије, јер Бог промишља о свету, а то значи – и о нама и нашим просторима. Сматрам да смо ми православни Срби, а нарочито наши преци, добро послужили Богу на косовском простору и прилично добро се уклапали у Божије племените намере и планове за спасење целог света, о чему сведоче нарочито свети храмови тамо подигнути. Зато мислим да смо ми Богу као такви још потребни – као слуге његове и његовим плановима.
Нека Божија промишљања и намере о нама и о свету су нам лако схватљиви, а неке Божије намере стигнемо да разумемо тек пошто се оне испуне, док неке не стигнемо да разумемо никада. Има и сада ствари које поуздано знамо по питању Косова и Метохије. Знамо да ни по коју цену не смемо издати Бога и његове заповести, не смемо изневерити завете наших предака. Морамо им остати верни. А када имамо у виду наш однос са Богом, треба да се подсетимо на речи апостола Павла који упозорава да нама хришћанима није дато да само верујемо у Христа, него и да страдамо са њиме. Знамо да је Господ наш Христос пострадао на крсту. Црква Христова, дакле, сви они који верују у Христа – има и да проходе целим путем Христовим, а не само једним делом тога пута, и то оним делом који они сами изаберу. Ако је Христос био мучен и распет на крсту, не можемо ни ми заобилазити тешкоће и страдања. Посебно, истрајност у таквом опредељењу и на таквом путу даје нам сазнање да је Христос на том путу победио и васкрсао, и да у свему помаже онима који по узору на њега тим путем иду. Према томе, за сваку похвалу су сви они који сада са таквим подвигом живе на Косову и Метохији. Остали су тамо они најхрабрији. Остале су тамо задужбине наших светих предака, њихове свете мошти и земља натопљена и освећена њиховом крвљу.“
Будућност у честитости
„Сви који желе да се часно и правилно баве Косовом и Метохијом и да положе тај испит, треба претходно и да доживе Косово и Метохију. А то се не може постићи издалека. Треба ходати Косовом, целивати свете мошти, молити се у његовим храмовима и надахњивати се таквим светим и светлим примерима какав је био и остао свети епископ косовски и патријарх српски Павле. Ако будемо тако поступали, отвориће нам се ум и очи. Ево шта је, између осталог, у том смислу говорио патријарх Павле: „Будућност српског народа, не само на Косову и Метохији, него и свуда где се он налази – зависиће од тога да ли се он држи свега онога што је свето и честито, човечно и јеванђелско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на истини. А истина за нас хришћане не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је личност, жива личност Сина Божијег, који је уједно и прави Син Човечији. Буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда, па и на Косову и Метохији, а одбаци ли Христа, нестаће га из књиге живих и на небу и на земљи.“ И не заборавимо још једну његову поруку: „Ми у своме срцу и уму треба да достигнемо такво стање да не буде да меримо друге једним мерилима а себе другим мерилима.“
О епархији Милешевској
„Ваља подсетити да кроз целу историју простор Цркве и границе њених епархија нису одређивани нити условљавани државним границама, него је примарно било како да се нађе начин да Црква може најбоље и најуспешније да изрази себе. Свакако, томе су доприносили и конкретни земаљски фактори као што су, на пример, језик, култура, географија и слично. У том контексту, овде подсећамо да је Милешевску епархију, давне 1219. године (или 1220) основао Свети Сава, и да је она тада и све време кроз историју обухватала сав овај простор који сада њу сачињава, дакле, и онај њен простор који се данас налази у границама државе Црне Горе. Све је то простор светосавске Српске православне цркве.
Са задовољством говорим да је и данас Милешевска епархија једна веома компактна, хармонична и повезана целина. Веома су добри односи међу људима с обе стране државне границе. Сви имају знање и свест о томе да су припадници једне исте свете и светосавске Српске православне цркве. И односи између Милешевске епархије и локалних грађанских власти на њеном црногорском простору, простору Општине Пљевља, на високом су нивоу. Уверен сам да ће се тако наставити и у будућности.“
О сусрету са Вучићем
„Председник Вучић је у време заседања Светог архијерејског сабора прошлог маја учинио посету епископима Српске православне цркве у патријаршијском двору. Састанак је одржан у једној од патријаршијских сала, а изван саборске сале у којој епископи имају радна заседања, и било је то у једном међувремену, између редовних епископских седница.
Приликом овог сусрета многи су говорили. И ја сам говорио. Искористио сам прилику да подсетим председника Вучића на Рашку област. Председник Вучић је казао да он има у виду и тај простор Србије. Ми бисмо волели, а и очекујемо од њега да буде активно укључен и у текућим припремама за прославу осамстогодишњице манастира Милешеве и Милешевске епархије, чије обележавање већ тече, а на предлог Његове светости патријарха српског господина Иринеја, врхунско своје остварење треба да има 2020. године.“
О замкама политике
„Највећа сметња политичкој сцени на простору Србије, па и целог света, јесте то што она има слабу, а ту и тамо и никакву небеску и вечну димензију. Због недостатка те небеске димензије човек је више подложан земаљским страстима и аспирацијама. То умањује, или чак уништава интересовање за другога, бригу и љубав о другом човеку. Отуда себичност, саможивост, грамзивост, завист, мржња и ратови. Човек откинут, одметнут од Бога способан је да од овога света направи пакао.
Ако би ми било допуштено да дајем савете, препоручио бих онима који нас предводе да пронађу више ствари које нас све обједињују. Било би добро да се објединимо око оног што је највредније, најплеменитије, најбоље и најлепше код нас и у нама. А управо сада обележавамо и прослављамо то најбоље које траје ево већ осам векова – служење Господу Христу, живот по Богу и све оно духовно и материјално благо које је тиме створено.“
Изазови цркве данас
„Основни изазов за Цркву данас и у сваком другом времену јесте како да она нађе начина да остане верна самој себи, да остане увек то што она јесте по својој природи. Она мора остати слободна од земаљских искушења: властољубља, среброљубља и од сваке друге страсти, а за то је потребна и велика мудрост и велика борба јер она се налази и живи у овоме свету за који је речено да „у злу лежи“, дакле у свету који нуди све ово што поменусмо и настоји да поробљава тиме. А Црква, с друге стране, има задатак да ослобађа човека од робовања свему томе. Црква се у овом времену добро држи и одупире искушењима времена. Друго су појединци, али њих не можете узети за мерило. Свуда тога има. Имате војника који нису добри војници, имате лекара који не испуњавају критеријуме, али то су појединци. Трудим се да своје свештенике и монахе упутим на прави пут, а колико у томе успевам, не знам. Често нисам увек задовољан, али нисам ни собом задовољан. Увек треба и може више.“
Нема подела
„У цркви могу постојати различита мишљења по питањима практичне организације живота, али не може да се прихвати никакво одступање од православне вере, која је откривена у личности и науци Господа Исуса Христа, записана у Јеванђељу, разјашњена и дефинисана од стране апостола Христових, светих Отаца и Васељенских сабора. Цркву кроз историју води Дух свети. Све нас повезује љубав Христова. Дакле, нема подела у Цркви. Али од Цркве се може отпасти. Уверен сам да ће нас ово обележавање осамстогодишњице самосталности Српске православне цркве и подсећање на личност Светога Саве и других из рода нашег још више објединити и усагласити.“
О „модерном“ и „савременом“
„Треба правити разлику у схватању појмова „модерно“ и „савремено“. Од Цркве се захтева да увек познаје садашњост и да може предвидети будућност, а то даље значи да увек може испуњавати своју мисију у свету. А њена мисија јесте спасење света. С друге стране, оно што се обично сматра за „модерно“ може да буде израз попуштања слабостима и аспирацијама овога света.“
Туга остављених стараца
„Шолохов у „Тихом Дону“ у једној слици описује степу коју у неко доба године захвате пожари и направи се згариште да тај простор и птице заобилазе, ништа се живо ту не задржава и тај простор остаје пуст засвагда. И Шолохов каже да је такав постао и живот тог његовог главног јунака Григорија Мелехова. Нажалост, управо тој слици се приближава овај простор. Сви који се овде роде и одрасту иду даље и не знам да ли се ико враћа. То је за младе. А кад говоримо о старима, скоро сваке недеље добијам молбу од неког свештеника за накнадно опело самоубице. Пошто је самоубиство смртни грех, црквени канони не дозвољавају да се самоубице сахрањују са молитвом. Међутим, ми смо овде у тешкој ситуацији јер тих самоубистава има много и најчешће се убијају старци и старице који су остављени сами. Убијају се из поразног осећања да више никоме нису потребни. То ме највише боли.“
У медије најбоље
„Руководим се са три патриотска начела: рађање, васпитавање и образовање. Апелујем и на наставнике и на васпитаче и на свештенике да младим људима усађују то патриотско осећање које ће одрастати заједно са њима. Веронаука је врло значајна у школама и апелујем да буде обавезан предмет јер у њој можете добити праву оријентацију свести која упућује младог човека на подвиг. И то треба да раде сви у оквиру својих ресора и области. И ви новинари имате ту обавезу. Оно што савесном човеку данас смета јесте чињеница да у медијима не доминирају најбољи. Потребно је да тамо буду најбољи из разних струка: најбољи научници, педагози, уметници… А они који нас предводе дужни су да стварају подстицајну перспективу живота свима на овом простору. Онда би се и млади задржавали и враћали и био би то простор на који се долази, а не простор са кога се бежи.“
Ранко Пивљанин
Фото: Раде Прелић / Танјуг
Извор: www.blic.rs