У уторак 16. децембра 2025. године у сали пљеваљског Центра за културу Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије одржао је предавање под називом: Тајна Ловћенске капеле. Организатор овог значајног скупа била је Народна библиотека Стеван Самарџић из Пљеваља.
Драгог госта је у Саборном храму Свете преподобне Параскеве дочекао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит милешевски г. Атанасије.
Високопреосвећени Митрополит Атанасије је на почетку овог богоугодног сабрања пожелео добродошлицу Митрополиту Јоаникију: – Ми смо Христови, подсећао је Свети апостол Павле, и када је писао и када се усмено обраћао онима којима је проповедао. То је било најважније, и то је трајно обележје свих истинских хришћана свих времена.
– Црква Христова настоји да покаже, испољи, своје особине у свакоме времену. Због тога сада прослављамо и тај јубилеј онога Символа вере који то изображава и говори речима да верујући у Бога Истинитога, Оца, Сина и Духа Светога ми такође верујемо у једну Свету, Саборну, Апостолску Цркву, и особине тога јединства настојимо показивати и утврђивати у сваком времену.
– Своју праву природу Црква показује, доказује, у храму у којем се служи Божанска Литургија и где се ми сабирамо и показујемо се да смо следбеници Светога Саве и то што нам је он предао ми држимо.
– О једном од таквих храмова, који је узвишена географска тачка, и који је солидни егзистенцијални ослонац, имамо ту част, говориће нам вечерас Високопреосвећени Митрополит Јоаникије. Ми му захваљујемо на тој намери и отворени смо да чујемо како ће нас о томе поучити, рекао је Митрополит Атанасије дајући реч Митрополиту Јоаникију.
Своје поучно и изузетно занимљиво предавање о ловћенској капели и многим знаним и незнаним детаљима њене историје Митрополит Јоаникије је са љубављу надахнуто изнео пред бројном публиком, истакавши, поред осталог: – Велика је тајна Ловћенске капеле, јер, њена прича је релативно дугачка али је и веома сложена и слојевита. Обухвата и нашу прошлост, и нашу садашњост, и нашу будућност.
– Велики људи, велике личности, не живе само за своје време, у свом времену, него и за своје и за будуће, носе и прошлост са собом и њу просветљују, и нарочито мисле на будуће генерације. А онима који су Богу угодили Он даје такву благодат да уђу и у душу и у дух свога народа, као што је Свети Сава, као што је Свети Владика Николај, и посебно, пошто вечерас говоримо о њему, као што је и Његош.
– Да ли је ту Његош, када је певао о свештеном основу свом орловом, где се на њему храм омалом овисио, да ли је ту он изрекао и пророштво шта ће бити и са његовом црквом, да се на њеном свештеном основу подигне једно такво здање које нема никакве везе са Његошем и са Његошевим духом. О томе можемо и да размишљамо.
– И као што на анђелским лицима, ако Његош пева, блиста божанска поезија, то је његово схватање поезије, тако се и на онима који служе Богу, као што је игуман Стефан, њихове врлине блистају и задивљују све нас.
– Пре свега, то што је подигао цркву а онда и завештао да се у њој сахрани, не представља само један његов завет да се он као владика, на што има право, да се сахрани у цркви, нарочито ако је ктитор, као што и јесте. Њему није падао на памет никакав маузолеј, никакво незнабожачко здање или фараонска гробница, него као што је и предвиђено по канонима да се владика сахрани у православном храму коме је и служио. Дакле, не само то него је то и његов песнички завет да његовом делу приступамо кроз свету православну веру, не као интелектуалци него да се прво научимо својој вери.
– Када је Митрополит Гаврило Дожић дошао до краља Александра и саопштио му да је Српска Православна Црква, најстрожије, само за обнову ловћенске капеле, ни за какве маузолеје, ни за каква другачија здања, он је одмах, без икакве полемике, то прихватио, одбацио своју замисао о маузолеју, и рекао да он као крвни сродник, као потомак Његошев, треба да изврши његов аманет.
– Сила аргумената је била много јача код оних који су бранили капелу. Просто, ови други нису имали никакав аргумент, али су имали силу државе, силу власти, односно заверу. То је била завера против српског народа и против Његоша.
– Митрополит Данило Дајковић доживео је распеће са капелом и распеће са Његошевим посмртним страдањем. Његова борба је наш велики капитал. Он се борио до краја, и рекло би се да је претрпео пораз. Није. Капела је срушена, али он је однео велику моралну победу. И то нам говори да нам разлози вере и савести налажу да се требамо супротставити неком злу и некој неправди. Ту човек добија много више него што ће да изгуби, и ту човек има прилику да се овенча венцем славе, као што се сигурно Митрополит Данило, за ову борбу, удостојио тога венца Небеске Славе, беседио је Митрополит Јоаникије.
На крају програма народни гуслар Радосав Рајо Војиновић је уз гусле певао Његошеве стихове а директорица Народне библиотеке Бојана Ђачић је публици кратко представила књигу проф. Веселина Матовића Драги мој мучениче која говори о ловћенској капели на основу докумената Митрополита Данила Дајковића, а коју је издала Издавачка установа Митрополије црногорско-приморске Светигора.
Поздравне речи Митрополита Атанасија можете послушати овде:
Беседу Митрополита Јоаникија можете послушати овде:
