Бавећи се овом темом, треба да увидимо, пре свега, њен огромни значај за нас. То нам отвара могућност да сами планирамо своју личну будућност и будућност своје заједнице и да ту будућност осмислимо. Људи који немају јасну концепцију свога живота дозвољавају себи да буду увек вођени од других, и да их они други смештају у своје концепције према своме интересу. Овде је првенствено питање о односу према себи самоме.
О односу који треба да имамо према својој будућности најбоље нас је учио Господ наш Исус Христос, најсавршенији учитељ. Апостоли су забележили Његове речи: „Ја хоћу да имају живот и да га имају у изобиљу“. Ове речи нам казују који је био разлог Његовог доласка на свет, као и плод Његовог рада – да у заједници са Њиме и држећи се Његове науке ми људи имамо живот, и то на вечност. Међутим да би нам остварио ту могућност, Христос је морао најпре „да разори дела ђавоља“, као што каже једна литургијска молитва. „Дела ђавоља“ су „дивља градња“ у овоме свету. То су дела зависти, мржње, клевете, дела проистекла из обмане, плиткоће ума, тесноће срца… Нажалост, иако је Христос „разорио дела ђавоља“, ђаво је наставио и даље да гради у овоме свету, и чини нам се да веома успева његова градња. На нама хришћанима је остало да ми, с једне стране, наставимо рушити дела ђавоља, а са друге стране да наставимо Христово дело и да стварамо „нова дела у Христу“.
Наши преци су успели да остваре значајна дела у Христу која имају трајну вредност, вечну вредност и општечовечански значај. То су, пре свега, дела у области културе, бројни храмови и манастири насејани по свима просторима где су живели Срби, нарочито по Косову и Метохији. То су бројни књижевни споменици, дела из области права, медицине итд. Колико су значајни за човечанство храмови и манастири које су они подигли види се по томе што они и данас, чак и у најтежим условима, као на пример на Косову и Метохији врше своју препородитељску мисију. Они су нека врста духовног катализатора нашег друштва. Улога православних манастира као што су Пећка Патријаршија, Дечани, Грачаница, Сопоћани, Студеница, Жича, Милешева и други по функцији коју они врше у савременом свету на духовном плану, може се дословно изједначити са функцијом срца и јетре у људском организму коју они имају за целокупни крвоток. Као што се крв пролазећи кроз јетру и срце ослобађа свега штетнога и непотребног, а са друге стране снабдева оним корисним, те, као обновљена, наставља да оживотворава и покреће све ћелије, тако и човек који посећује ове српске светиње чисти се од штетних мисли, лоших осећања и штетних жеља, а са друге стране надахњује се љубављу, добротом, племенитошћу, једном речју постаје здравији и способан да настави функционалан живот.
С тога, задатак нас православних Срба је да и у времену које је пред нама, пре свега, сачувамо све племените и вечне вредности које су створили наши часни преци. Те вредности потребне су и свакоме од нас појединачно, потребне су Србији, потребне су целом човечaнству. Треба да тако устројимо живот на нашем простору да се може увек чути глас Божији, глас наших светлих предака и да увек има места за њих у нашем животу и на нашем простору. Треба им омогућити да нам светле, да нас надахњују и снаже. Тако бисмо постали способни да и сами стварамо племенита дела „дела у Христу“ и да функционално уређујемо свој животни простор и осмислимо своју будућност. Дакле, пред нама је двоструки задатак:
а) да сачувамо оно добро које смо наследили од прошлости,
б) да ствoримо ново које не би било мање вредно.
То двоје иду заједно и нису могући једно без другога.
Овде бих подсетио да управо ових година прослављамо 800. годишњицу постојања и зрачења наше свете Милешеве, и да то треба да искористимо као нову нашу шансу. И сматрамо за веома хумано дело то што настојимо да сачувамо наше светиње по Косову и Метохији јер оне врше хуману мисију и нагласио бих да њих могу сачувати само православни Срби, јер они најбоље разумеју дух својих православних предака који су те светиње створили. Зато су те светиње у опасности да нестану ако би се препустиле на старање другима.
За чување старих и стварање нових вредности потребан је човек, а управо човек јесте највећа вредност. Зато сматрамо да је стварање човека први задатак Србије а стварање човека пролази кроз три чина: 1) рађање, 2) васпитавање и 3) образовање. Ето, то је главни задатак Србије који је пред нама. Биолошки смо оплићали на свима просторима које су наши преци плаћали својим животима. Ако не бисмо дали добро васпитање новим генерацијама, оне би и саме, чак и без интервенције непријатеља, уништиле све оно вредно из прошлости, па и сами простор на коме живимо не би умеле да сачувају. Ако ли не бисмо држали корак са светом у образованости, тада не бисмо умели да живимо у томе свету у времену које је пред нама, јер свет напредује у знању и техници, и ко у томе заостаје може да буде прегажен… Дакле, императив је: рађање, васпитавање и образовање!
Ето имамо визију и план за Србију, нисмо без плана! Укратко смо то овде изнели. Србију треба чувати, стално је обнављати и дограђивати. Србија из прошлости и Србија будућности је једна вечна вредност и као таква потребна је и нама и целоме свету. Ми желимо да градимо свету и здраву Србију. Светост и здравље су највише људске вредности.
Епископ милешевски
Атанасије
Пријепоље
12. 09. 2017. године
Објављено у специјалном издању „Блица”, бр. 7396 од 16. септембра 2017.