Пљеваљски одбор за одбрану светиња благодари Пљевљаку Зорану Ђондовићу из Беча на израженој спремности да купи од Општине воденицу Манастира Свете Тројице и врати је Манастиру.
Гест човјека који је познат по доброчинству према својој Цркви и своме народу гануо је срца свих православних Пљевљака након што су у медијима прочитали ову дивну вијест, саопштили су они.
Нажалост, како су казали, са друге стране стигло је саопштење предсједника Општине Игора Голубовића у коме упорно и безочно истрајава да прода воденицу отету од Манастира Свете Тројице.
„У овим тешким временима, када је држава кидисала на имовину Српске православне цркве, у истом дану нам стижу двије вијести – два примјера људског чињења. Први је примјер чојства, доброте и хуманости који својим ликом и дјелом свједочи Зоран Ђондовић. Други примјер је примјер бешчашћа, лицемјерја, партијске алавости и лакомости, оличен у одлазећем предсједнику Општине Пљевља – Игору Голубовићу. Два човјека са истог краја, али двије неспојиве различитости. Зоран Ђондовић отето жели да врати своме манастиру, док Игор Голубовић отима од манастира, желећи да продајом манастирске воденице прибави финансијску корист за своју партију”, истакли су они и истакли да немају намјеру да улазе у политичке расправе.
„Немамо намјеру да улазимо у политичке расправе и надгорњавања са Игором Голубовићем, нити да тумачимо његове лицемјерне изјаве, већ ради јавности да укажемо на следеће чињенице“:
1. Манастир Свете Тројице је након Другог свјетског рата успио да сачува своје двије воденице, тј. једну воденицу и један млин. Воденица се налазила на самом извору Бездан, а манастирски млин преко пута данашњег Мотела „Водице“.
2. Истина је да постоји купопродајни уговор сачињен између Манастира Свете Тројице, који заступа свештеник Новица Јањић, и ШИК-а „Велимир Јакић“, кога заступа директор Велимир Вуковић, о продаји манастирске воденице на Бездану.
3. Манастир Свете Тројице никада није продао свој млин на Брезници који је очуван до дана данашњег, нити икада добио било какву надокнаду за исти. Истина, постоји бројна документација, коју чува светотројички архив, о настојању Општине да отме млин манастиру. У Светој Тројици се чак чувају и документи о процјени манастирског млина од стране општинске комисије. Млин је седамдесетих година процијењен на 360 000 динара, па је самим тим апсурдна тврдња Игора Голубовића и његове одавно однарођене партије да је спорни камени млин продат по знатно нижој цијени од стварне.
4. Светотројички архив чува и два кључна документа о изричитој забрани продаје и отуђења манастирског млина (данашње камене манастирске воденице). Први документ потписује тадашњи дабробосански митрополит Нектарије (Круљ), а други митроплит дабробосански Владислав (Митровић). Подсјећања ради, пљеваљски крај је све до 1992. године припадао Дабробосанској митрополији са сједиштем у Сарајеву. Самим тим, духовна власт над овим крајевима припадала је дабробосанским митрополитима, све до 1992. године, када је обновљена древна Милешевска епархија.
5. Из два писма, писана руком настојатељице Манастира Свете Тројице – монахиње Тавите (Ђурић) – види се да је она у два наврата тражила заштиту манастирског млина који манастиру желе отети општинске власти. Први пут заштиту тражи од предсједника Црне Горе Блажа Јовановића, а други пут чак и од од предсједника СФРЈ Јосипа Броза Тита. У оба случаја настојатељица Тавита добија заштиту и успијева да сачува манастирских млин од општинских дахија.
6. Осамдесетих година прошлог вијека игуманија Марина (Зекановић) изнајмљује манастирски млин ШИК-у „Велимир Јакић“, уз обавезу да ово предузеће за Мотел „Водице“ откупљује сир произведен на манастирској економији, што они и чине. Неколико година касније игуманија Марина раскида уговор са ШИК-ом јер је млин био изложен пропадању и небризи од овог предузећа. Дакле, да је спорни млин био продат 1973. године, игуманија Марина га не би касније могла издавати под закуп предузећу које га је наводно раније купило.
7. Истина је да су Рудник угља, Влада Црне Горе и Општина Пљевља касније на само њима знани начин газдовала каменим манастирским млином. Међутим, дошло је вријеме да на суду докажу којим путем су стекли спорни млин.
Није манастиру Свете Тројице толико стало до каменог млина колико му је стало до истине и заустављања отимања манастирске имовине, нагласили су они. И сам преосвећени владика милешевски Атанасије је у писму предсједнику Општине истакао да ће манастир народу поклонити воденицу, ако је она народу потребна, јер манастир никада није отимао од свога народа, већ је увијек, кроз бурне вјекове наше историје, помагао своме народу.
Како су истакли из пљеваљског одбора за обнову светиња, вриједи напоменути да је спорни млин на Брезници старији чак и од манастира Свете Тројице, јер су први тројички ктитори прво саградили овај млин и још неке помоћне објекте како би створили услове за почетак изградње манастира. Цијели данашњи град Пљевља, заједно са Хусеин-пашином џамијом, налази се на имању манастира Свете Тројице, о чему постоје валидни документи. Знали су то добро Турци и наши домаћи муслимани, па никада нису ни покушали да пљачкају, пале и руше Свету Тројицу, што није био случај са оближњим манастирима Довољом, Милешевом, Аранђеловом, Добриловином, Блишковом, Сокоцем… Дакле, камена манастирска воденица на Водицама (Правилније је рећи манастирски млин!), осим што је отета од манастира Свете Тројице, представља објекат од изузетног културног и историјског значаја. Продати објекат стар више од пет вјекова представља лудост незабиљежену у историји цивилизованих народа.
Позивамо одлазећег предсједника Игора Голубовића да се окане млаћења празне сламе и мијешања баба и жаба и да, угледајући се на лијепе примјере својих српских предака из Ограда, врати отето манастиру, јер ће једино тако добити прилику да га историја памти као пљеваљског предсједника који је за кратко вријеме своје власти успио да врати манастиру отети манастирски млин, поручили су они.